Dobrodošli na advance.hr!
Advance.hr koristi "kolačiće" (cookies), no isključivo za funkcionalnost samih stranica (ovdje nema prikupljanja Vaših podataka za nikakve marketinške agencije). Detalje možete pročitati u sekciji: uvjeti korištenja.
Advance.hr koristi "kolačiće" (cookies), no isključivo za funkcionalnost samih stranica. Detalje možete pročitati u sekciji: uvjeti korištenja.
Slažem se s uvjetima korištenja

Putin i indijski premijer Modi potpisuju sporazum o dostavi ruskog sustava S-400 Indiji

Za vrijeme predstojećeg sastanka ruski predsjednik Vladimir Putin i indijski premijer Narendra Modi potpisat će niz sporazuma, a jedan od njih biti će i sporazum o ruskoj dostavi Indiji svog najnaprednijeg protuzračnog sustava, S-400.

"Sporazum o isporuci sustava S-400 Trimuf biti će potpisan zajedno s drugim dokumentima", istaknuo je Putinov savjetnik za vanjsku politiku, Jurij Ušakov, kako prenosi ruska novinska agencija TASS. Također je rekao kako će pojedini dokumenti biti potpisani iza zatvorenih vrata. O detaljima isporuke S-400 sustava Ušakov nije ponudio podrobnije detalje.

Podsjetimo, Indija je još u prosincu prošle godine odobrila kupnju ukupno pet ruskih S-400 sustava.

S-400 sustavi trenutačno su raspoređeni u Siriji gdje brane ruske zračne vojne baze i druge interese ruske vojske.

Izvori:

RT

Komentari

(19):
» Objavi komentar
Napomena: komentari čitatelja ne predstavljaju ni na bilo koji način stav uredništva portala advance.hr. Za sadržaj i točnost komentara čitatelja ne odgovaramo. Sadržaj se periodično pregledava i neprikladni komentari se uklanjaju. Advance.hr zadržava pravo brisanja komentara, kao i blokiranja korisničkog imena bez najave i bez objašnjenja.

Uvjeti komentiranja: Poštovani, pri objavi komentara molimo za kulturno izražavanje. Administrator će izbrisati sve komentare koji na bilo koji način vrijeđaju druge ili svojim sadržajem nisu na adekvatnom mjestu.
Sortiranje: | Prikaz:
  1. +2
    A.G.
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    16:33 | 15.10.2016.
    geopolitika.news/analize/raketni-stit-prva-crta-nuklearno...
    Prikaži cijeli komentar
  2. +1
    A.G.
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    16:30 | 15.10.2016.
    (2)Rimad
    Pa vec sam napisao o S-500 koji bi trebao rusiti sve zivo:
    -
    S-500 "Prometej"; potpuno novi (prevashodno) proturaketni sustav obrane s horizontalnim dosegom u diapazona do 600 ili 750 km (ovisno o izvoru informacije) i vertikalnim dometom daleko preko 150 km. Instrumentalni domet radarskog sustava limitiran je na udaljenosti do 3000 kilometara. Radar sustava S-500 može izvršiti zahvat interkontinentalne balističke rakete dometa do 2.000 kilometara, dok bojevu glavu s radarskom refleksnom odraznom površinom od 0,1 kvadratnog metra uočava 1300 kilometara. Radar radi na udaljenostima od 30+ kilometara, što znači da će sustav S-500 imati svoj zaštitni sustav PVO, vjerojatno u vidu sustava Pancir-S2.
    Prikaži cijeli komentar
  3. +2
    Rimad
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    14:38 | 15.10.2016.
    Hvala A.G. na iscrpnom članku o antibalističkom štitu, premda je više posvećen vojno-političkoj dimenziji (SALT itd), a još uvijek mi nije jasno razvija li RF sustave poput američkih S-3 kojima se pokušava rušiti nadolazeće bojeve glave u srednjoj, visokoj fazi leta. Pritom valja uzeti u obzir i geografiju, RF je u nepovoljnijom položaju sada kad je NATO na svega nekoliko stotina km od Moskve. Veliku opasnost predstavljaju i krstareće rakete s nuklearnim glavama koje bi se mogle lansirati iz smjera Pacifika i u niskome letu dosegnuti ciljeve duboko u Rusiji.
    Prikaži cijeli komentar
  4. +4
    A.G.
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    14:20 | 15.10.2016.
    Necu se "kititi" tudjim perjem, ovaj dio o prutu-raketnom stitu je uradak vise Admina portala, ali se toplo nadam da su nakon citanja neke stvari o temi jasnije.
    Prikaži cijeli komentar
  5. +8
    korisnik14450
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    09:20 | 15.10.2016.
    barahmasa Toj prozapadnoj Eliti kako je ti nazivaš je bio zabranjen dolazak u SAD i čak su pričali o Hagu za ratne zločine počinjene nad muslimanima u Gujaratu 2002. Riječ je o današnjem predsjedniku Indije Narendra Modi. On je extremni desničar i antislamista. Njegovom dolasku na vlast je se toliko protivila Zapadna elita da su čak diskutirali o uvodjenju sankcija (mada im je iskustvo iz 1998 pokazale da su te sankcije čisti promašaj). Usprkos žestokom protivljenu Zapada on je izabran voljom naroda i jako je popularan i u Indiji i indijskoj dijaspori širom svijeta. Naravno teroristički napadi i islamistička prijetnja su puno pomogli. Ovo je prvi put u istoriji Indije da je na vlast došao extremni desničar. SAD koji mu je zabranio izlazak iz Indije 2002 pod prijetnjom hapšenja je odmah promijenio muziku. Proglašen je osobom godine i uslijedila je opća medijska amnezija o prijašnjim dogadjajima. Indija je previše važan ekonomski partner za SAD da bi se ti odnosi prekinuli sitnicama kao što su ratni zločini. Zahladjenje odnosa sa Pakistanom je dodatno ubrzalo taj proces. Situacija sada tamo je jako opasna i medijski potpunoj ignorirana. Na vlasti u Indiji (koja je nuklearna sila) je osoba koja smatra Pakistan indijskim teritorijom. S druge strane je Pakistan takodjer naoružan nuklearkama koji stalno potpomaže razne islamske terorističke grupe u Indiji nadajući se izazvati kaos tamo i oslabiti je kako bi jednog dana uzeo Indiji Kašmir koji je oduvijek smatrao svojom teritorijom. Ova konfrotacija je toliko usijana da je mogu porediti sa današnjom konfrotacijom u Siriji. Znači postoji realna opasnost (ograničenog) nuklearnog rata. Prije do takvog sukoba nije došlo zato što je indijska vlada pokazala suzdržanost čak i tokom otvorene agresije Pakistana 1999 i 2008. Ovaj put ako se bilo šta slično desi te suzdržanosti neće biti. Reći za Narendra Modija da je prozapadan je smiješno. U svojoj politici on isključivo gleda nacionalnee interese i sklopiće savez sa bilo kim ko će mu pomoći da ostvari svoje ciljeve. Trenutno i Zapad i Rusija se nadmeću za njegovu naklonost. Indija gospodarski gledano je već Super Sila i njeno gospodarstvo je daleko zdravije od bilo koje zapadne zemlje. Na žalost na njenom čelu se sada nalazi osoba koja može povesti Indiju putem gdje je nijedan njegov prethodnik nije poveo.
    Prikaži cijeli komentar
  6. +9
    A.G.
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    01:02 | 15.10.2016.
    ANTIBALISTIČKI RAKETNI ŠTIT-NESLAGANJE RUSIJE I SAD
    Opšte je poznato da je stupanje nuklearnog oružja na scenu 1945. godine iz korena izmenilo prirodu ratovanja. Ovo „apsolutno oružje“, kako ga je svojevremeno krstio Bernard Brodi, razlikuje se od svih ostalih ubojitih naprava po tome što može da u jednom potezu nanese ljudske žrtve i materijalnu štetu nesrazmerno velikog obima u odnosu na svoju količinu i cenu proizvodnje. No, ova osobina nuklearnog oružja će dobiti punu političku težinu tek u kombinaciji sa specifičnom vrstom nosača koja obezbeđuje da se ono može preneti preko velike razdaljine, velikom brzinom i da precizno pogodi cilj – balističkim projektilom.
    Preteče savremenih balističkih projektila koristila je nemačka vojska još krajem Drugog svetskog rata, a Sjedinjene Države i Sovjetski Savez ih sa svrhom nosača nuklearnih bojevih glava razvijaju od kraja 50-tih godina prošlog veka. U Kubanskoj krizi 1962. Godine upravo su balistički projektili odigrali glavnu ulogu – malo je verovatno da bi ova kriza imala tu oštrinu i dramatičnost u odsustvu ove vrste nosača, tj. da su se supersile za isporuku svojih nuklearnih bojevih glava oslanjale samo na bombardere. Usled primarnog značaja koji su balistički projektili do danas zadržali kao nosači nuklearnog oružja, neretko se može sresti da se oni uzimaju kao sinonim za nuklearno oružje uopšte, pri čemu najveću pažnju privlače interkontinentalni balistički projektili (ICBM). Oni se zahvaljujući svom ogromnom dometu (i preko 10 hiljada kilometara), koji omogućava da nuklearne supersile sa sopstvenih teritorija gađaju jedna drugu, nazivaju strateškim.
    Sasvim je očekivano da, jednom kada novo ofanzivno oružje – u našem slučaju nuklearne bojeve glave na balističkim projektilima – stupi na scenu, počne I istraživanje mogućnosti odbrane od njega, tj. razvijanje specifičnog defanzivnog oružja koje bi mu se suprotstavilo. U praksi su dve supersile već na prelazu iz 50-ih u 60-te započele svoje programe protivraketne odbrane, a prvi slučaj uspešne vežbe presretanja balističkog projektila odigrao se u Sovjetskom Savezu 1961. godine.Amerikanci su u toku 60-ih godina pokrenuli program protivraketne odbrane od ograničenih nuklearnih napada, pod nazivom Sentinel, dok su Sovjeti uspostavili svoj sistem A-135 za odbranu moskovske oblasti, koji je i danas u upotrebi. Mogućnost da protivraketna odbrana u nekom trenutku tehnološki nadmaši ofanzivne nuklearne projektile i praktično obezbedi državi koja bi je uspostavila neranjivost od nuklearnog napada, stvorila je jedan specifičan strateški problem kakav se ne može sresti ni kod jedne druge vrste naoružanja. Naime, proizvodnjom i operativnim razmeštanjem velikog broja (najpre na stotine, a zatim i hiljade) bojevih glava I njihovih balističkih nosača, Sjedinjene Države i Sovjetski Savez započeli su eru logike sigurnog uzajamnog uništenja (MAD). Ova logika podrazumeva da je svaka od supersila stekla sposobnost drugog udara (second strike capability), što znači da I nakon što primi na sebe razorni nuklearni udar protivnika može da uzvrati preostalim projektilima i nanese protivniku štetu koja bi za njega bila neprihvatljiva. U ekstremnom vidu uzajamnih napada velikim brojem bojevih glava supersile bi uništile jedna drugu, a procenjeno je da bi svaki direktan oružani sukob supersila nosio rizik eskalacije upravo do ovakvog ekstremnog ishoda. Logika sigurnog uzajamnog uništenja stvorila je ofanzivno-defanzivni paradoks nuklearnog naoružanja – usled neminovnosti uništavajućeg uzvratnog udara, ofanzivno nuklearno oružje praktično je postalo neupotrebljivo za ofanzivu, te je njegova svrha postala izrazito defanzivna,tj. svedena je na odvraćanje (deterrence) protivnika od napada. Ovo ima za posledicu da protivraketna odbrana, iako joj samo ime kaže da je odbrambeno sredstvo, pri logici sigurnog uzajamnog uništenja automatski dobija ofanzivni karakter. Država koja bi stekla neranjivost od protivnikovih nuklearnih projektila,mogla bi da upotrebi svoje ofanzivne nuklearne snage bez straha od odmazde, čime bi strateška ravnoteža zasnovana na sigurnom uzajamnom uništenju, koja praktično štiti status quo i čuva mir između nuklearnih supersila, bila narušena.
    Upravo ovom logikom su se rukovodile Sjedinjene Države kada su 1967. Godine predložile Sovjetima sklapanje sporazuma koji bi zabranio protivraketnu odbranu I time sačuvao stratešku stabilnost. Ostalo je zabeleženo da su sovjetski predstavnici bili zabezeknuti ovim predlogom, jer nisu shvatali kako jedno defanzivno sredstvo, kakvo je protivraketna odbrana, može da ima ofanzivni karakter. Ipak, već 1972.će biti potpisan čuveni Sporazum o ograničenju antibalističkih sistema (poznat kao ABM sporazum), kao deo šireg procesa pregovora o kontroli nuklearnog naoružanja koji je porodio sporazume o ograničenju strateškog naoružanja, SALT 1 i 2. Ovaj sporazum ne zabranjuje u potpunosti protivraketnu odbranu, već onu koja bi bila usmerena na zaštitu cele nacionalne teritorije (ili pojedinog regiona, osim u ugovoru naznačenih). On ograničava države potpisnice samo na po dva protivraketna sistema
    – za odbranu prestonica i po jedne raketne baze, pri čemu bi svaka imala maksimalno 100 projektila – presretača. Dve godine kasnije, dve sile potpisuju Protokol kojim svode broj dozvoljenih sistema protivraketne odbrane na po jedan, jer u međuvremenu nijedna od njih nije uspela da dovrši drugi sistem. SAD će se opredeliti za odbranu raketne baze u okviru naslednika Sentinel-a, sistema Safeguard (koji će već 1975. napustiti jer se pokazao neisplativim), dok će se Sovjeti odlučiti za odbranu Moskve pomenutim A-135 sistemom.
    1983. godine, predsednik SAD, Ronald Regan, otvara novo poglavlje u istoriji protivraketne odbrane, lansirajući veoma ambiciozan program Strateške odbrambene inicijative (SDI). Ovaj projekat podrazumevao je uspostavljanje globalnog protivraketnog štita, zasnovanog na velikom broju presretača, od kojih bi dobar deo bio raspoređen u svemiru (otuda popularni naziv „Rat zvezda“), uključujući I presretače u vidu laserskih i rendgenskih zraka. To bi značilo da SAD praktično odustaju od logike sigurnog uzajamnog uništenja i stavljaju naglasak na odbranu od sovjetskih projektila, što bi im dalo prednost u potencijalnom nuklearnom sukobu.Ovaj projekat nikada nije ostvaren, tj. ostao je na nivou istraživanja, ali je svejedno izvršio psihološki pritisak na sovjetske lidere. Strah Rusa od američke protivraketne odbrane, kakav vidimo danas, praktično se javlja već od ove Reganove inicijative.
    Uloge supersila obrnule su se u odnosu na vreme inicijalnog američkog predloga sa kraja 60-ih – sada će sovjetska (kasnije ruska) strana biti ta koja će insistirati na poštovanju zabrane protivraketne odbrane i očuvanju strateške stabilnosti putem logike sigurnog uzajamnog uništenja. Ovo je došlo do izražaja već prilikom susreta Gorbačova sa Reganom 1986. u Rejkjaviku, kad je Gorbačov pokušao da uslovi učešće SSSR u nuklearnom razoružanju odustajanjem SAD od SDI, što Regan nije prihvatio, pa su pregovori propali. Ipak, kraj Hladnog rata i popuštanje tenzija u sovjetsko-američkim odnosima, te spoznaja o tehnološkoj neizvodljivosti ovog programa, dovela je do postepenog napuštanja SDI na prelazu iz 80-ih u 90-te godine. Ovo nije značilo i kraj istorije protivraketne odbrane; promene političkog miljea u posthladnoratovskom periodu će, umesto da otklone motive za njeno razvijanje, zapravo dati potpuno nova opravdanja za njega, barem kad su Sjedinjene Države u pitanju. Jedan od razloga zbog kojih su Sjedinjene Države obustavljale svoje projekte protivraketne odbrane u toku Hladnog rata bio je tehnološke prirode – procena o tehničkoj neizvodljivosti efikasne odbrane, time i njenoj neisplativosti. Novo doba,međutim, donosi informatičku revoluciju u vojnim poslovima, pa je tako postal moguće primeniti neke od novih tehnologija i u oblasti protivraketne odbrane.
    Pre svega kada je reč o detekciji lansiranja projektila i preciznom navođenju na njih antibalističkih presretača koji ne bi nosili bojevu glavu i bili bi zasnovani na hit-toki ll tehnogiji, koja podrazumeva uništenje balističkog projektila kinetičkom energijom od samog sudara sa presretačem. No,protiv koga bi ova revolucionisana protivraketna odbrana bila uperena, sada kad više nema sovjetske pretnje? U prvih par godina nakon Hladnog rata, najpreča briga Sjedinjenih Država bila je vezana za potencijalno izbijanje haosa na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, te moguće slučajno lansiranje, ili pak ono koje bi došlo od strane neke odmetnute grupacije sa teritorije Rusije ili neke od bivših sovjetskih republika koje su (privremeno) imale nuklearne bojeve glave u posedu. Kao naslednik SDI,jedno vreme je postojao program GPALS usmeren upravo protiv te vrste pretnji.Međutim, sa postepenom stabilizacijom prilika na prostoru bivšeg SSSR i ruskim stavljanjem pod kontrolu svih bivših sovjetskih nuklearnih glava, fokus se pomera ka drugoj vrsti pretnji – onoj koja bi došla od „otpadničkih“ država (rogue states),ako bi ove u procesu proliferacije stekle nuklearno naoružanje.
    Potreba za zaštitom od ove vrste aktera, a u pitanju su režimi u državama manje i srednje moći koji se nalaze u neprijateljskim odnosima sa Sjedinjenim Državama javila se već u toku Zalivskog rata 1991, kada je Irak uspeo da nanese izvesne gubitke koalicionim snagama upotrebom taktičkih projektila (kratkog dometa) tipa Scud. Kako je još nekoliko „otpadničkih“ država u to vreme posedovalo balističke projektile, a sumnjalo se da razvijaju i one srednjeg i dugog dometa, te da paralelno s tim poseduju ili razvijaju oružje za masovno uništenje, uključujući i nuklearno,Sjedinjene Države su rešile da ozbiljno razmotre protivraketnu odbranu kao opciju za suočavanje s ovom pretnjom. U prilog opredeljenju za protivraketnu odbranu kao najbolje sredstvo protiv „otpadničkih“ režima najčešće je navođen argument da su ovi režimi iracionalni, te ih je stoga nemoguće odvratiti logikom sigurnog uzajamnog uništenja. To ne znači da bi strategija odvraćanja u potpunosti bila zamenjena strategijom odbrane; samo što bi ovo bila druga vrsta odvraćanja – odvraćanje uskraćivanjem (deterrence by denial), čiji cilj je da obeshrabri protivnika da pokuša raketni napad na SAD (ako ne i da uopšte razvije tehnologiju za to) stavljanjem u izgled uspešnog suprotstavljanja takvom napadu od strane protivraketnog sistema,umesto klasičnog odvraćanja kaznom (deterrence by punishment), prisutnog kod sigurnog uzajamnog (ili jednostranog) uništenja. No, ostalo je da se napravi procena koliko je pretnja samim Sjedinjenim Državama od strane eventualnih novih članica nuklearnog kluba realna.
    U tu svrhu je 1995. objavljena je Nacionalna obaveštajna procena (NIE) 95-19, prema kojoj „nijedna država, sem velikih deklarisanih nuklearnih sila u sledećih 15 godina neće da razvije ili na drugi način stekne balistički projektil koji bi mogao da zapreti 48 kontigentnih država i Kanadi“. Ova procena naišla je na kritike uticajnih grupa u Vašingtonu koje su lobirale za protivraketnu odbranu (pre svega onih iz Republikanske partije), pa se neće dugo čekati na novu, radikalno drugačiju procenu, koja će opravdati uvođenje Nacionalne protivraketne odbrane. Ovu procenu 1998. dala je dvopartijska Ramsfeldova komisija (na čelu sa bivšim, a i budućim sekretarom odbrane, Donaldom Ramsfeldom). U njoj stoji da „novo strateško okruženje sada daje balističkim silama u nastajanju kapacitet da, kroz kombinaciju unutrašnjeg razvoja i spoljne pomoći, steknu sredstva za napad na SAD (sa nuklearnim ili biološkim teretom) kroz oko 5 godina od odluke da steknu takvu sposobnost (10 godina u slučaju Iraka). Tokom ovih godina, SAD ne bi morale da budu svesne da je takva odluka doneta“. Usvajanju ove procene doprinele su nu klearne probe Indije i Pakistana do kojih je došlo nešto ranije, a naknadno opravdanje dao joj je pokušaj (doduše neuspešan) Severne Koreje da pomoću svoje Taepo-dong rakete pošalje satelit u Zemljinu orbitu. Pod uticajem procene Ramsfeldove komisije porasla je podrška protivraketnoj odbrani u Vašingtonu, te 1999. Kongres usvaja, a predsednik Klinton potpisuje Akt o nacionalnoj protivraketnoj odbrani (NMD) u kome je predviđeno uspostavljanje sistema Nacionalne protivraketne odbrane koji bi štitio teritoriju SAD od ograničenog balističkog napada, „slučajnog, neovlašćenog, ili namernog“. Ipak, Klintonova administracija neće rasporediti NMD, već će u septembru 2000. odluku o tome prepustiti svojoj naslednici, pravdajući se nedovoljnim informacijama o „tehničkoj spremnosti i operativnoj efikasnosti“ novog sistema, te neuspelim testovima.
    Sprovođenje zamisli o Nacionalnoj protivraketnoj odbrani u praksi postaće zadatak administracije Džordža Buša mlađeg.Jedna od dilema koju je Klintonova administracija imala pri odlučivanju o raspoređivanju NMD bila je: šta će biti sa ABM sporazumom? Da li pokušati postići dogovor sa Rusijom radi njegove izmene na način koji bi dozvolio NMD, ili se potpuno povući iz ovog sporazuma? Za Buša zato nije bilo dileme, jer je NMD bila jedan od prioriteta njegove administracije. Stoga će on 2002. najpre najaviti istupanje šest meseci unapred, a zatim će Sjedinjene Države i istupiti iz ABM sporazuma.
    Kakva je bila reakcija Rusije na ovo? Iako Sovjetskog Saveza i Hladnog rata više uveliko nije bilo, odnos Rusije i Sjedinjenih Država kao dve ubedljivo najjače nuklearne sile nastavio je da se zasniva na logici sigurnog uzajamnog uništenja. U toku devedesetih bilo je nekoliko pokušaja da se uspostavi saradnja SAD i Rusije u oblasti protivraketne odbrane, ali je ruska strana konstantno odbijala dogovor koji bi podrazumevao da Rusija pristaje na bilo kakav jednostrani američki sistem protivraketne odbrane, kao i izmene ABM sporazuma koje bi takav sistem dozvolile.Stoga je povoljna okolnost za Bušovu administraciju bila činjenica da se desio 11. septembar, koji je ruski predsednik Putin iskoristio kao povod da inicira rusko- američko približavanje na osnovu zajedničke borbe protiv terorizma, te je reakcija Rusije na povlačenje SAD iz ABM sporazuma ostala dosta mlaka. Isto važi i za raspoređivanje elemenata NMD – presretača u bazama Fort Grili na Aljasci I Vandenberg u Kaliforniji – do koga je napokon došlo u jesen 2004. godine. To je ujedno i poslednji potez SAD vezan za raspoređivanje protivraketne odbrane koji nije naišao na oštru reakciju Rusije. Pored opšteg pogoršanja rusko-američkih odnosa i asertivnijeg nastupa Rusije na međunarodnoj sceni u drugoj polovini prve decenije 21. veka, na status protivraketne odbrane kao spornog pitanja broj jedan između Moskve i Vašingtona uticaće i planirana geografska lokacija Treće pozicije (pored Kalifornije iAljaske) američke NMD – na tlu Srednje Evrope, tj. u Češkoj i Poljskoj. U januaru 2007. administracija SAD je, nakon višegodišnjih konsultacija unutar sopstvenog spoljnopolitičkog establišmenta i sa vladama Češke i Poljske, i zvanično predložila uspostavljanje Treće pozicije protivraketnog sistema, na tlu Evrope.
    Konkretno, radilo se o deset kopnenih presretača (Ground-based Interceptors – GBI) u Poljskoj i radaru u Češkoj, a ovaj sistem bio bi primarno uperen protiv balističkih kapaciteta Irana. Rusija se odmah žestoko usprotivila ovoj inicijativi uz argument da bi ona ugrozila njene nuklearne kapacitete za odvraćanje i time narušila stratešku stabilnost u Evropi, na šta su Sjedinjene Države odgovorile da planirani system nikako nije uperen protiv Rusije, već protiv Irana i drugih „otpadničkih“ država.
    Ovo će u narednom periodu, praktično do danas, biti konstantno ponavljane fraze u rusko-američkom dijalogu o protivraketnoj odbrani. Rusija se, istina, nijednog trenutka nije protivila protivraketnoj odbrani uopšte, već onoj koju bi SAD jednostrano rasporedile, bez uvažavanja bezbednosnih interesa Rusije. Naime, rusko protivljenje biće lakše razumeti ako uzmemo u obzir promenjenu prirodu strateškog odnosa Rusije i SAD posle Hladnog rata. Dok su Amerikanci nekad bili inferiorni u odnosu na nadmoć sovjetskih konvencionalnih trupa u Evropi, sada se Rusija tako oseća u odnosu na NATO trupe na svojim zapadnim granicama, te se pojačano oslanja na nuklearno odvraćanje, čak i od konvencionalnog napada.
    Stoga će Moskva već sredinom 2007. izaći sa predlogom zajedničkog protivraketnog sistema, koji bi za početak koristio radar Gabala u Azerbejdžanu. Ovakav predlog predsednik Putin dao je Bušu na sastanku u Kenebunkportu jula 2007. Iako Vašington nije odbio ponudu korišćenja Gabale, nije želeo da je prihvati kao alternativu za sopstveni protivraketni sistem, te problem nije prevaziđen.Naprotiv, rusko-američki odnosi će se u 2008. godini dodatno pogoršati zaključno sa Rusko-gruzijskim ratom u avgustu mesecu, a pitanje protivraketne odbrane imaće svoj udeo u tome. Dramatičnost ovog problema nagovestio je sam Putin, kada je u jesen 2007. jednom prilikom uporedio američke planove o protivraketnoj odbrani sa Kubanskom raketnom krizom, dok je njegov naslednik Medvedev godinu dana kasnije zapretio raspoređivanjem projektila tipa Iskander u Kalinjingradu kao odgovor na ove planove.
    Odnosi sa Rusijom nisu bili jedina poteškoća za raspoređivanje Treće pozicije.Evropski saveznici SAD izražavali su sumnju u ovaj projekat po više osnova –tehničke izvodljivosti i isplativosti, ozbiljnosti pretnje od Irana, američkog jednostranog postupanja (oni bi preferirali NATO protivraketni štit), naravno i straha od kvarenja odnosa sa Rusijom. Takođe, ni usvajanje dogovora od strane domaćina planiranog sistema, Češke i Poljske, nije išlo glatko. I tamošnji političari i javno mnjenje imali su rezerve prema projektu, tražeći paralelno garancije za spostvenu bezbednost ukoliko se zbog odluke da ugoste elemente američke protivraketne odbrane nađu na meti Rusije. Naposletku će Sjedinjene Države sa Češkom potpisati sporazum o instaliranju radara u julu 2008, dok će Poljska prihvatiti presretače tek u avgustu iste godine, očigledno pod uticajem Rusko-gruzijskog rata,jer je samo mesec dana ranije izgledalo da Poljska definitivno odbija da potpiše sporazum. Ipak, ni Česi, ni Poljaci nisu ratifikovali potpisane sporazume (u Češkoj je to učinio samo jedan od dva doma parlamenta), usled neizvesnosti hoće li SAD I u toku sledeće administracije ostati verni raspoređivanju Treće pozicije. Kasnije će se ispostaviti da je to bio i kraj ovog projekta, za šta je najviše zaslužan novi predsednik Sjedinjenih Država, koji je još u toku kampanje bio skeptičan prema njemu, a pobedom na izborima u novembru 2008. doći će u poziciju da započne potpuno novi kurs, kako po pitanju protivraketne odbrane, tako i u odnosima sa Rusijom – Barak Obama.
    „Resetovanje“ odnosa Sjedinjenih Država sa Rusijom, u smislu prevazilaženja napetosti koja se nagomilala u toku nekoliko poslednjih godina i kulminirala sa Rusko-gruzijskim ratom, te uspostavljanja saradnje u oblastima gde dve države imaju zajednički interes, Obama je najavio već u decembru 2008. Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji u februaru 2009, potpredsednik Džozef Bajden takođe će upotrebiti ovaj izraz u istom značenju, a marta meseca u Ženevi državni sekretar SAD, Hilari Klinton, i ministar spoljnih poslova Rusije, Sergej Lavrov, simbolično će pritisnuti „reset“ dugme i najaviti novu epohu u međusobnim odnosima. Ova epoha, međutim, trajaće kratko. U toku 2–3 godine koje su usledile, SAD i Rusija jesu uspele da približe stavove po više pitanja i uspostave jedan novi duh saradnje kakav nije postojao još od prvih godina nakon Hladnog rata, ali je niz gorućih problema opstao i naposletku uspeo da rasprši taj duh. Jedan od tih gorućih problema je i protivraketna odbrana.
    Jedan od prioriteta Vašingtona u okviru „resetovanja“ bilo je zaključenje novog ugovora o smanjenju strateškog nuklearnog oružja, pošto je onaj postojeći (START I) isticao u decembru 2009. Ruska strana je već u prvim razgovorima o novom ugovoru stavila do znanja da povezuje pitanje protivraketne odbrane sa daljim nuklearnim razoružanjem, te da će na novi ugovor staviti svoj potpis jedino ako SAD potpuno napuste svoje planove o sistemu u Češkoj i Poljskoj. Na ruku eventualnom dogovoru išlo je to što Obamina administracija nije bila nimalo entuzijastična prema Trećoj poziciji, ali se njena kritika iste ticala pre svega tehničkih pitanja – koliko bi protivraketni štit u Češkoj i Poljskoj bio isplativ i efikasan protiv iranske pretnje. Rusima to nije bilo dovoljno, jer i dalje nisu znali ostaju li Amerikanci verni svom projektu, ili će ga napustiti i možda zameniti novim, takođe neizvesno kakvim. U martu mesecu u medijima se pojavila priča o tajnom Obaminom pismu Medvedevu,koje je sadržalo ponudu da SAD odustanu od Treće pozicije, u zamenu za podršku Rusije pooštravanju sankcija Iranu. Ovo su naknadno obe strane demantovale, ali će razvoj događaja ispasti takav kao da je ovaj dogovor zaista postojao. Sastanci Obame i Medvedeva u Londonu u aprilu i u julu u Moskvi ostavili su utisak da dve zemlje mogu da nađu zajednički jezik po pitanju protivraketne odbrane; na ovom drugom sastanku čak je usvojena i zajednička izjava dvojice predsednika o saradnji u ovoj oblasti. Nakon studije objavljene na proleće, po kojoj Treća pozicija nije dorasla iranskoj pretnji i glasina koje su se početkom leta pronele u nekim poljskim desničarskim medijima da će Obama odustati od štita u češkoj i Poljskoj, 17. septembra 2009. napokon je obelodanjena dugo čekana odluka – SAD napuštaju pomenuti sistem u korist novog Evropskog faznog prilagodljivog pristupa (European Phased and Adaptive Approach – EPAA).
    Novi sistem zove se „fazni“, jer je njegovo raspoređivanje prvobitno planirano u četiri faze:
    – Prva faza (do 2011): raspoređivanje postojećih presretača SM-3 Blok IAu okviru mornaričkog Idžis (Aegis) sistema, kao i radara AN/TPY-2, protiv regionalnih balističkih pretnji;
    – Druga faza (do 2015): raspoređivanje (nakon testiranja) novih presretača SM-3 Blok IB u okviru mornaričkih i kopnenih sistema, te naprednijih senzora, radi odbrane od projektila kratkog i srednjeg dometa;
    – Treća faza (do 2018): raspoređivanje (nakon razvoja i testiranja) novih presretača SM-3 Blok IIA, protiv projektila srednjeg dometa;
    – Četvrta faza (do 2020): raspoređivanje (nakon razvoja i testiranja) novih presretača SM3 Blok IIB, sposobnih da se, pored projektila srednjeg dometa,suprotstave i potencijalnim ICBM pretnjama teritoriji SAD.
    Novi sistem se zove i „prilagodljivi“, jer je pretpostavljeno da će u toku godina svog raspoređivanja moći bolje da prati razvoj balističkih projektila Irana (i drugih „otpadničkih“ država), te na taj način bude efikasniji protiv njih. Ovo je elaborirao Robert Gejts u članku u Njujork Tajmsu, ubrzo nakon odluke o lansiranju EPAA.
    Po njemu, stari sistem nije bio odgovarajući, jer je predviđao odbranu samo od projektila dugog dometa, pri čemu bi postao operativan tek 2017. U međuvremenu bi ovaj sistem zaostajao za iranskim projektilima kratkog i srednjeg dometa, koji su uveliko u razvoju. Novi sistem bi relativno brzo bio osposobljen za suprotstavljanje postojećim iranskim kapacitetima, a nadalje bi bio unapređivan radi prilagođavanja novim pretnjama. U svakoj od planiranih faza bilo bi raspoređeno znatno više presretača, umesto samo deset, koliko je planirano u okviru Treće pozicije. Gejts je naglasio i to da ruske primedbe nisu igrale nikakvu ulogu u promeni plana, iako bi podrška Rusije novom planu bila dobrodošla, te zaključuje da novim sistemom SAD ne samo da ne odustaju od protivraketne odbrane u Evropi,već je jačaju.
    Iako je Rusija isprva bila zadovoljna američkim napuštanjem starog sistema I odgovorila odustajanjem od razmeštanja projektila u Kalinjingradu, ubrzo će početi da traži više informacija o novom sistemu, nesigurna u to da joj on neće postati pretnja u nekom trenutku. Ruse je najviše brinula pomenuta četvrta faza, jer su procenili da bi ona mogla da ugrozi njihove ICBM. Stoga će Moskva iznova tražiti povezivanje pitanja protivraketne odbrane sa daljim nuklearnim razoružanjem, na način da naslednik START-a (o kome su konsultacije bile u toku) predvidi ograničenje i za odbrambene snage. Izostanak dogovora saAmerikancima o ovome biće ključni razlog što novi sporazum nije potpisan pre isteka starog (5. Decembra 2009) i što će početkom 2010. njegovo potpisivanje u celini biti dovedeno u pitanje.
    Najveća kriza izbila je u februaru 2010, kada su Rusi (kako sami tvrde) putem medija saznali da su Sjedinjene Države sa Rumunijom dogovorile da ova zemlja ugosti američke presretače. Od tog trenutka, Rusija počinje još glasnije da insistira na rešavanju problema protivraketne odbrane kao uslovu za potpisivanje naslednika START-a, što je došlo do izražaja i u dramatičnom telefonskom razgovoru krajem februara, kada je Obama odbio da pristane na Medvedevljeve uslove. Ipak, već 13. marta dolazi do novog razgovora dvojice predsednika, u kome je postignut kompromis, koji će biti verifikovan prilikom posete Hilari Klinton Moskvi nekoliko dana kasnije. Kompromisno rešenje podrazumevalo je da se ruski interesi priznaju unošenjem u preambulu sporazuma posebne odredbe o vezi između defanzivnog I ofanzivnog naoružanja. Iako ova odredba u pravnom smislu ne ograničava američku protivraketnu odbranu, ona bi dala pravo Rusiji da se, ako u nekom trenutku oceni da su SAD otišle predaleko sa svojim planovima, povuče iz sporazuma pod izgovorom da je narušen duh preambule. Objašnjenje za ovakav zaokret Rusije dao je Dimitrij Trenjin. Po njemu, Rusi su u februaru pokušavali da pritisnu Obamu,misleći da će on pristati na dodatne ustupke iz razloga što se bliži nuklearni samit u Vašingtonu (u aprilu). Kako on to nije učinio, zadovoljili su se pomenutim rešenjem iz preambule, pa su dvojica predsednika svečano potpisala Novi START u Pragu, 8. aprila.
    Ako je početkom 2009. zaista postojao dogovor – američko odustajanje od Treće pozicije u zamenu za rusku podršku oko Irana, juna 2010. on je i ostvaren, jer je Rusija u Savetu bezbednosti UN glasala za pooštravanje sankcija Iranu. Inače, u toku procesa ratifikacije Novog START-a, razgovori o mogućem prevazilaženju nesuglasica i uspostavljanju saradnje dve države u oblasti protivraketne odbrane uglavnom su stagnirali, sa izuzetkom samita NATO i Saveta NATO-Rusija sredinom novembra u Lisabonu. Na ovom samitu, dogovoreno je da se kapaciteti protivraketne odbrane pojedinačnih NATO članica integrišu u ukupne odbrambene kapacitete NATO, što bi praktično značilo da američka protivraketna odbrana postaje deo NATO odbrane. Između Rusije i NATO dogovorena je saradnja u oblasti protivraketne odbrane zasnovana na zajedničkom procenjivanju pretnji, te je za trenutak delovalo da bi nesuglasice oko evropskog štita mogle da budu otklonjene.
    Ubrzo se ispostavilo da ruska strana ima jasnu viziju kako bi ta saradnja ubuduće trebalo da izgleda. Medvedevljev predlog bio je uspostavljanje zajedničkog evropskog protivraketnog štita, zasnovanog na sektorskoj odgovornosti – svaka od strana (Rusija i NATO) štitila bi svoj teritorijalni sektor. Alternativa ovakvom dogovoru je takođe bila jasna – narušavanje strateške stabilnosti i trka u naoružanju.
    Strahovi Rusije da je američka protivraketna odbrana, uprkos duhu Lisabonskog samita, uperena protiv nje, podgrejani su diplomatskim depešama procurelim početkom decembra preko Wikileaks-a, u kojima se otkrivaju vojni planovi NATO za odbranu pribaltičkih država od Rusije.Obamina administracija u tom periodu bila je isuviše zauzeta pokušajima da pridobije pojedine republikanske senatore da glasaju za ratifikaciju Novog STARTa, da bi konkretno odgovorila na ruski predlog. Naime, na novembarskim izborima za Kongres, Demokrate su izgubile većinu u Predstavničkom domu, a u Senatu su izgubili šest mesta, pa se Obami žurilo da ovaj tehnički sastav Senata ratifikuje sporazum pre nego što novoizabrani sastav bude inaugurisan u januaru. Kamen spoticanja bila je upravo protivraketna odbrana, jer je tvrdi deo Republikanske partije u svom nastojanju da potkopa Obaminu spoljnu politiku odbijao da ratifikuje Novi START, pod izgovorom da ranije pomenuta odredba u njegovoj preambuli ograničava razvoj protivraketnog štita. Naposletku se nekoliko republikanskih senatora zadovoljilo posebnom izjavom koju je Senat usvojio uz sporazum, a u kojoj se kaže da se sporazum ne može tumačiti na način koji bi sputao protivraketnu odbranu, te su SAD u decembru ratifikovale Novi START. Ruska Duma je u januaru uzvratila amandmanima na sopstveni zakon o ratifikaciji, u kojima su precizirani uslovi pod kojima se Rusija može povući iz Sporazuma; na prvom mestu jednostrano raspoređivanje američke protivraketne odbrane. Ove dopune na obe strane nisu izmenile tekst sporazuma, već samo podvukle ono što je već bilo dogovoreno u martu 2010, tako da je Novi START stupio na snagu u februaru 2011.
    Ubrzo nakon toga, portparol NATO odbacio je ruski predlog o zajedničkom sistemu zasnovanom na sektorskoj odgovornosti, uz argument da samo NATO može imati odgovornost za bezbednost svojih članica, ponudivši kao jedinu prihvatljivu alternativu nezavisne, ali koordinirane sisteme. Rusko-američko bavljenje problemom protivraketne odbrane još jednom je zapalo u ćorsokak, a u periodu koji je sledio ukupno stanje odnosa dveju sila neće pogodovati izlasku iz njega. U martu 2011. zapadne zemlje započeće vojnu akciju protiv Libije, koju će Rusija žestoko kritikovati, iako joj je uzdržavanjem u SB UN prilikom glasanja o libijskoj rezoluciji praktično dala legalitet. Nakon Libije sledila je Sirija, gde će otpor Rusije mogućoj zapadnoj intervenciji biti još odlučniji. Septembarska odluka da se Vladimir Putin kandiduje za svoj treći mandat predsednika Rusije, takođe je uticala na zahlađenje odnosa dve zemlje, imajući u vidu tople lične odnose Obame I Medvedeva. Do Putinove inauguracije u maju 2012, „resetovanje“ će doživeti propast, a ostaće utisak da je neslaganje oko protivraketne odbrane glavni element novog zaoštravanja odnosa. Dobivši negativan odgovor od Vašingtona na predlog o sektorskom pristupu, Rusi su ponudili alternativu u vidu zahteva za pravnim garancijama SAD da njihov protivraketni sistem neće biti uperen protiv Rusije.Imajući u vidu poteškoće s kojima se Obamina administracija suočila u pridobijanju podrške od Kongresa za Novi START, zahtev da takve pravne garancije prođu kroz taj isti Kongres bio je nerealan, te su SAD odbile i ovaj predlog.Treća alternative za Rusiju je bila nova trka u naoružanju (do 2020. godine, kada se planira da američki sistem bude dovršen), kojom će Medvedev ponovo zapretiti krajem maja u Dovilu,da bi zatim, nakon ocene da vreme za dogovor ističe, u novembru obelodanio mere koje će Rusija preduzeti da bi sačuvala stratešku stabilnost.S obzirom na to da je 2012. u obe zemlje bila izborna godina, još uvek se moglo legitimno tvrditi da zastoj u rusko-američkim odnosima nije posledica nekog suštinskog neslaganja, već usmerenosti lidera dve zemlje na imperative unutrašnje politike.Mnogi su očekivali „resetovanje 2“ kad u obe zemlje budu okončani izbori. Ovakvom očekivanju doprineo je i jedan neobičan incident, koji se odigrao marta 2012. na Samitu o nuklearnoj bezbednosti u Seulu, u okviru koga su Medvedev i Obama održali bilateralni sastanak. Ne znajući da je mikrofon uključen,
    Obama je rekao Medvedevu da se problem protivraketne odbrane može rešiti, ali da mu za to treba više prostora, napomenuvši da su mu ovo poslednji izbori i da će posle njih imati više fleksibilnosti. „Razumem. Proslediću tu informaciju Vladimiru“, odgovorio je Medvedev misleći, naravno, na novoizabranog predsednika Putina. Zbog ovog gafa, Obama se našao na udaru kritike, uključujući i onu koja je došla od njegovog republikanskog protivkandidata Mita Romnija, koji je u kampanji najavljivao čvršći stav prema Rusiji, nazvavši ovu zemlju američkim „geopolitičkim neprijateljem broj jedan“. Obama je u novembru 2012. Ipak osvojio drugi mandat, ali do najavljenog „resetovanja 2“ nije došlo. Umesto njega, smenjivali su se konfliktni događaji, koji će praktično vratiti rusko-američke odnose tamo gde su bili 2008: „rat zakonima“ Magnicki i Dima Jakovljev, afera Snouden,kriza oko upotrebe hemijskog oružja u Siriji i, konačno, ukrajinska kriza.
    Ovi konfliktni događaji učiniće da pojedini slučajevi „fleksibilnosti“ Obamine administracije po pitanju protivraketne odbrane ni ne pokrenu stvari s mrtve tačke.Prvi takav slučaj je odustajanje Vašingtona od četvrte faze EPAA (one u kojoj bi postalo moguće presretanje ICBM) u martu 2013, nakon procene da ona ne bi bila isplativa i efikasna protiv Irana, te da je u međuvremenu narasla pretnja od Severne Koreje, zbog čega se treba usredsrediti na jačanje odbrane u pacifičkom regionu.
    Drugi slučaj je tajno pismo koje je Obama u maju 2013. poslao Putinu po savetniku za nacionalnu bezbednost, Tomu Donilonu, koje navodno sadrži predlog za potpisivanje pravno obavezujućeg sporazuma koji bi američku i rusku protivraketnu odbranu učinio transparentnim i tako osigurao da dve zemlje nemaju agresivne namere jedna prema drugoj. Za ovakav sporazum Obami ne bi bila potrebna podrška Kongresa, ali zato on ne bi živeo duže od kraja Obaminog mandata. U nastavku 2013. Rusija će „ubeležiti“ nekoliko diplomatskih poena u ovoj obnovljenoj konfrontaciji sa SAD (tu pre svega mislimo na razrešenje afere Snouden i krize oko sirijskog hemijskog oružja), pa sada Sjedinjene Države neće biti sklone fleksibilnosti.
    Ovo je došlo do izražaja u slučaju opisanom u Uvodu, gde SAD ne pokazuju nameru da odustanu od protivraketne odbrane u Evropi i pored proboja na planu rešavanja nuklearnog pitanja Irana. Rusija se i dalje protivi američkim planovima i uzvraća protivmerama. No, pre nego što pređemo na razmatranje da li su njeni strahovi opravdani, te da li je pitanje protivraketne odbrane zaista toliko teško rešivo, a ujedno i tako značajno da uporno opterećuje odnose dveju najvećih nuklearnih sila, osvrnućemo se ukratko na neke od tehnoloških aspekata problema.
    Američki protivraketni sistem prema EPAA(kao i Treća pozicija pre njega) počiva na SM-3 presretačima, koji presreću balističke projektile u srednjoj fazi njihovog kretanja, upotrebom kinetičke energije (“hit to kill“ tehnologija). Srednja faza kretanja projektila nastupa nakon što sagore njegovi delovi koji mu daju pogon (uzletna faza) i preostanu bojeva glava i eventualni elementi protivmera, a pre nego što se on nađe u padu ka svom cilju na teritoriji protivnika (doletna faza). Srednja faza po pravilu traje najduže i u toku nje se projektil nalazi na najvećoj visini, uglavnom izvan Zemljine atmosfere. Presretanje upotrebom kinetičke energije podrazumeva sledeću procedure :
    Kada dođe do lansiranja balističkog projektila, senzor na satelitu ga detektuje u roku od nekoliko sekundi na osnovu plamena od sagorevanja pogonskog goriva i daje grubu procenu njegove putanje. Kada projektil dostigne određenu visinu,radar nastavlja da ga prati i daje precizniju procenu putanje. Na osnovu informacije od radara, presretač se lansira tako da pogodi projektil u srednjoj fazi njegovog kretanja. Ovaj presretač ne nosi bojevu glavu, već se računa da će za uništenje projektila/bojeve glave biti dovoljna kinetička energija od samog sudara. Da bi presretač imao tu energiju, potrebno je da poseduje dovoljno goriva (što povećava njegovu masu) kako bi održao ubrzanje uprkos korekcijama pravca do kojih dolazi u hodu. U završnoj fazi svog leta, presretač se sam navodi na projektil i, ukoliko sve ide po planu, pogađa ga i uništava. Ako ne uspe u tome, lansira se novi presretač, što je moguće sve dok za to ostane dovoljno vremena u toku trajanja srednje faze leta projektila.
    Najveći problem sa ovim pristupom je što u srednjoj fazi leta projektila presretač nema posla samo sa projektilom/bojevom glavom, već i elementima protivmera.Naime, projektil zajedno sa bojevom glavom (ili čak više njih, ako se radi o MIRV,projektilima sa više nezavisno usmerenih bojevih glava) nosi tzv. „lažnjake“, pa se protivraketna odbrana suočava sa problemom razlikovanja bojeve glave od njih,kako ne bi protraćila presretač na „lažnjak“. To nije jednostavno, jer u bezvazdušnom prostoru izvan atmosfere sva tela, nezavisno od mase, putuju po inerciji istom brzinom, pa obični baloni mogu da se kreću na isti način kao bojeva glava. Druge načine za razlikovanje bojeve glave od „lažnjaka“ (pomoću specifičnog oblika, reflektovanja infracrvene svetlosti sa površine...) moguće je pobediti tako što bi umesto balona bile korišćene čaure različitih oblika (od kojih bi bojeva glava bila samo u jednoj), odnosno premazivanje bojeve glave i balona supstancom koja bi reflektovala svetlost na isti način. Da bi odgovorila naprednim protivmerama,ovakvoj protivraketnoj odbrani je potrebno mnogo više presretača nego što protivnik ima balističkih projektila, što u startu navodi na sumnje o njenoj isplativosti. Uz to, ovo važi za nuklearne bojeve glave (kojih ima u ograničenom broju), dok je u slučaju drugih vrsta oružja za masovno uništenje (biološkog i hemijskog) presretanje u srednjoj fazi gotovo nemoguće, jer se kod ovog oružja punjenje ne nalazi u pojedinačnim bojevim glavama, već (radi lakše disperzije) u stotinama i hiljadama kertridža koji odvojeno putuju ka cilju.
    Do sada testirana američka tehnologija protivraketne odbrane ne može ni izbliza pouzdano da se suprotstavi naprednim protivmerama, što važi i za preostale planirane faze EPAA. Alternative su sledeće. Jedna je da se umesto oslanjanja na kinetičku energiju koriste nuklearne bojeve glave, koje bi mogle da unište i bojevu glavu I elemente protivmera na velikom prostoru. Međutim, upotreba ove tehnologije imala bi niz negativnih posledica – problem šta će biti sa bojevom glavom ako promaši cilj, otpaci od nuklearne eksplozije koji će se vratiti u atmosferu ako ga pogodi, teškoća da se razlikuje ovakav defanzivni projektil od ofanzivnog, itd. Druga alternativa je da se, umesto u srednjoj, projektili presreću u njihovoj uzletnoj fazi. U toj fazi je projektil mnogo ranjiviji, jer se kreće sporije, usled sagorevanja ga je lakše detektovati i (što je najvažnije) elementi protivmera su još uvek „spakovani“ na jednom mestu sa bojevom glavom, te ih je moguće uništiti u jednom potezu. Međutim, za tako nešto ima isuviše malo vremena od lansiranja, jer ova faza jako kratko traje, tako da bi najpouzdanije rešenje bili laserski zraci ispaljeni sa satelita, što bi bila potpuno nova tehnologija (na kojoj se, prema zamisli, zasnivala SDI, što nam samo otkriva koliko je ta zamisao bila nerealna za ono vreme). Kada sve ovo znamo, postavljamo pitanje – koliko je postojeća i planirana protivraketna odbrana SAD zaista efikasna protiv potencijalnih balističkih kapaciteta „otpadničkih“ država i, još važnije, protiv kapaciteta Rusije? Od „otpadničkih“ država, za sada jedino Severna Koreja ima nuklearne bojeve glave (mali broj) I sasvim prosečne balističke kapacitete. U tom smislu je za očekivati da bi se američki sistem mogao suprotstaviti tim kapacitetima, iako verovatno ne sa stopostotnom sigurnošću. No, imajući u vidu da bi se Severna Koreja, pored protivraketne odbrane, verovatno suočila i sa razornim uzvratnim nuklearnim udarom SAD, učinak protivraketnog sistema i ne mora biti stopostotan da bi je odvratio od napada. Isto važi i za balističke kapacitete Irana, koji uzgred još uvek nema nuklearne bojeve glave. Ne treba zaboraviti i Kinu, čiji skromni nuklearni kapaciteti (nekoliko stotina bojevih glava i nekoliko desetina ICBM odvojenih od njih) bi mogli da budu ugroženi američkom protivraketnom odbranom. No, kao velika ekonomsko-tehnološka i vojna sila, Kina u slučaju potrebe u svakom trenutku može da se odluči da značajno poveća svoje kapacitete i napusti svoju nuklearnu doktrinu „ne upotrebi prvi“. Ovde dolazimo do pitanja koje nas zanima – šta američki protivraketni sistem može protiv države koja raspolaže velikim i naprednim nuklearnim balističkim kapacitetima?
    Jedina država koja zadovoljava ovaj kriterijum danas je Rusija. Prema gotovo svim ozbiljnim procenama, američki protivraketni sistem je neupotrebljiv protiv ruskih strateških projektila, jer ovih ima previše (prema Novom START-u je dozvoljeno 1550) i nose na sebi najnaprednije elemente protivmera. Uz to, planirana geografska lokacija presretača u okviru EPAA (Crno more, Rumunija i Poljska) nije adekvatna protiv glavnine ruskih ICBM koje bi ka teritoriji SAD putovale preko Arktika.Ako bi se SAD usredsredile na presretanje ruskih projektila u uzletnoj fazi, imale bi mnogo više izgleda na uspeh, ali je problem u tome što je usled veličine teritorije Rusije neizvodljivo da presretači stignu do projektila dok uzletna faza traje. Osim u slučaju primene satelitske laserske tehnologije, ali bi Rusija dok se takva tehnologija ne razvije imala jednostavnu (mada skupu) opciju razvijanja protivsatelitskog oružja, koje bi onesposobilo ne samo protivraketnu odbranu, već i niz drugih vojnih i civilnih kapaciteta Sjedinjenih Država. Postoje analize prema kojima bi američki protivraketni sistem mogao da ugrozi ruske nuklearne kapacitete koji bi preostali nakon uspešnog prvog udara SAD, ali je teško zamisliti scenario gde bi ruske nuklearne snage u trenucima krize (kada se jedino i može očekivati nuklearni napad) bile van režima ranog upozorenja (launch on warning), što znači da bi bile lansirane ka Americi i pre nego što američke rakete padnu na tlo Rusije. Zaključujemo da, iako ima relativnog smisla protiv „otpadničkih“ država, američka protivraketna odbrana u perspektivi ni izbliza ne može da ugrozi nuklearne kapacitete Rusije, niti stratešku ravnotežu.
    Znači li to da je rusko protivljenje protivraketnoj odbrani Sjedinjenih Država neopravdano, te da ona ne bi trebalo da predstavlja prepreku za približavanje dveju sila?
    Kad sve ovo znamo, jasno je da je američka protivraketna odbrana, iako tehnološki neefikasna protiv ruskih nuklearnih kapaciteta, samo deo šireg korpusa mera Vašingtona koje su nedvosmisleno motivisane antiruskom politikom, tako da joj se Moskva opravdano protivi. Protivljenje Moskve je razumljivo tim pre što
    protivraketna odbrana, sve i da ne ugrožava Rusiju direktno, to čini indirektno – kao jedno od sredstava „čišćenja“ „otpadničkih“ režima. Odgovor na pitanje – zašto SAD i Rusija ne mogu da prevaziđu problem protivraketne odbrane – leži u ofanzivnim namerama Sjedinjenih Država prema Rusiji kao elementu njihovog pohoda ka svetskoj hegemoniji, na šta Rusija ne želi da pristane. Dakle,budući da je u ovom slučaju Rusija defanzivni, status quo igrač, odgovornost za nerešavanje problema i odsustvo približavanja SAD i Rusije leži na američkoj strani. Ovakav zaključak suprotan je ocenama čestim u zapadnoj literaturi da su Rusi krivi za nesuglasice oko protivraketne odbrane, jer: prvo, opsednuti su statusom velike sile i u vezi s tim se odlikuju „nuklearnom paranojom“, budući da je nuklearni paritet sa SAD jedan od ključnih elemenata tog statusa; drugo, potrebe unutrašnje politike ih teraju na zaoštravanje retorike i postupaka prema Vašingtonu u pogledu protivraketne odbrane, jer se njihovi lideri tako pokazuju „čvrstim“ pred svojim protivnicima I javnim mnjenjem.
    Ideološka obojenost ovakvih ocena jasno se vidi iz dve činjenice. Prvo, autori koji daju ovakve ocene nikada ne kažu šta je to zapravo loše u želji Rusije da bude velika sila, a u isto vreme se nimalo ne osvrću na američku opsednutost statusom supersile i svetskom hegemonijom. Drugo, iako ovi autori priznaju da i u SAD postoje određeni imperativi unutrašnje politike koji otežavaju dogovor sa Rusijom oko protivraketne odbrane – pre svega rigidnost Republikanaca u Kongresu prema ustupcima u ovoj oblasti – oni o njima govore kao o normalnom stanju stvari i uopšte ih ne osuđuju kao što to čine kada je unutrašnja politika Rusije u pitanju.Ako smo utvrdili šta je uzrok nemogućnosti Rusije i SAD da se sporazumeju o protivraketnoj odbrani, ostaje da odgovorimo i na drugo pitanje – zašto je protivraketna odbrana uopšte tako značajan problem, koji onemogućava približavanje dveju sila? Odgovor je – ona i nije u toj meri značajna, već se tako čini zbog velike prisutnosti i konstantnosti ovog problema u rusko-američkim odnosima. Daleko od toga da je odsustvo dogovora o protivraketnoj odbrani ključni uzrok izostanka ruskoameričkog približavanja – videli smo šta su pravi uzroci – ali uporno nerešavanje ovog problema čini da on sve vreme bude prisutan na dnevnom redu rusko-američke diplomatije, čime se stiče pogrešan utisak o prvorazrednom značaju ovog problema.
    Da je tako, svedoči činjenica da problem protivraketne odbrane uvek bude bačen u drugi plan kada između Rusije i SAD iskrsne neki drugi, veći, a manje stalno prisutan problem.
    Prikaži cijeli komentar
  7. +5
    Sinology
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    23:10 | 14.10.2016.
    ... Izvinjavam se zbog glupog telefona ☺. Htjedoh napisat da me zanima kakvi su to ugovori iza zatvorenih vrata, da Rusi daju S 400 za njih?
    Prikaži cijeli komentar
  8. +4
    Sinology
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    23:09 | 14.10.2016.
    Misliti, da mi ovde na ovom forumu znamo sta je bolje i pametnije za Ruse je malo naivno. Mene vise zanima kakvi su
    Prikaži cijeli komentar
  9. +8
    A.G.
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    22:11 | 14.10.2016.
    A gle tu bi ulogu osim dostupnog S-400, vrlo velikim djelom trebao preuzeti S-500 Prometej. Prvi dostupni podaci:
    -
    S-500 "Prometej"; potpuno novi (prevashodno) proturaketni sustav obrane s horizontalnim dosegom u diapazona do 600 ili 750 km (ovisno o izvoru informacije) i vertikalnim dometom daleko preko 150 km. Instrumentalni domet radarskog sustava limitiran je na udaljenosti do 3000 kilometara. Radar sustava S-500 može izvršiti zahvat interkontinentalne balističke rakete dometa do 2.000 kilometara, dok bojevu glavu s radarskom refleksnom odraznom površinom od 0,1 kvadratnog metra uočava 1300 kilometara. Radar radi na udaljenostima od 30+ kilometara, što znači da će sustav S-500 imati svoj zaštitni sustav PVO, vjerojatno u vidu sustava Pancir-S2.
    Prikaži cijeli komentar
  10. +4
    Udarnik
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    22:02 | 14.10.2016.
    Pa neće im ga express dostaviti a dotada će se znati što će biti sa svijetom i BI...S druge strane kako se ne razumijem u oružje već gledajući s tehničke strane zar ne bi bilo moguće da je taj sustav beskoristan protiv ruskog oružja? Izvozne varijante recimo mogu sadržavati nekakav kod koji prepoznajući ruske rakete ne djeluje protiv njih...ako ima kakav znalac kao što je bio Irkutsk ovde da mi pojasni malo...uzgred ima više mjeseci kako sam pročitao da rusi razvijaju S-500 koji će biti direktno iz orbite,svemira ili tako nešto.....
    Prikaži cijeli komentar
  11. +2
    barahmasa
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    22:00 | 14.10.2016.
    Ovo je jako loš potez, indijci nisu nikakav saveznik, mislim na vladajuću elitu koja je prozapadno orijentirana, narod je dosta proruski orijentiran
    Prikaži cijeli komentar
  12. +6
    Rimad
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    21:40 | 14.10.2016.
    Hvala kolegi A.G. na iscrpnom opisu S-400, nešto sam od toga znao ali ne toliko.
    Ne znam tražim li previše ako ga pitam može li nam reći, koliko zna, što se u RF radi na razvoju tzv. proturaketnog štita, jer, kaže, S-400 je protiv svega što leti "izuzev bojevih glava sa intrekontinentalnih balistickih raketa". Imaju li Rusi, ili razvijaju, i tu komponentu, kojom se se SADisti toliko hvale.
    Unaprijed hvala na odgovoru
    Prikaži cijeli komentar
  13. +16
    A.G.
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    19:36 | 14.10.2016.
    Ako Vas jos sta zanima od ruskog naoruzanja (a manjim dijelom i drugih zemalja), slobodno pitajte (samo nemojte o najnovijem oruzju za koje nema zvanicnih podataka npr. S-500). Inace ja sam Hrvat, ali pisem vojne analize za srpski portal, pa koliko mogu prilagodim ih duhu bazicnog jezika stranice. Imam ja dosta toga spremljeno u arhivu.
    Prikaži cijeli komentar
  14. +20
    A.G.
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    19:21 | 14.10.2016.
    Postovani kolega Bulava je dobro rekao, kao i kolegica Ema, skoro pa svako rusko izvozno oruzje je dobrano "skresano", a sto se samih specifikacija tice, moze malo detaljnije:
    S-400;
    Pre detaljnog opisa samog sistema, informacija da je samohodnih lansirnih orudja ovog sistema već operativno više od 220 ! Jedan puk ima 2 diviziona sa po 8 SLO u svakom divizionu. Prema tome, jedan puk sistema S-400 ima 16 SLO sistema S-400. Na dnu ovog opisa ćete videti pun naziv jedinica ruske vojske koje su prenaoružane ovim sistemom.
    Sistem PVO S-400 "Trijumf" je prvi put pomenut 1999 godine kao S-300PMU3, ali je zbog drastične razlike u odnosu na prethodne PVO sisteme iz familije S-300, a pre svega u dometu, odlučeno da se naziv sistema promeni u S-400. Sistem je razvijen u birou "Almaz".Sistem je namenjen za uništenje apsolutno svih tipova letećih objekata izuzev bojevih glava sa intrekontinentalnih balistickih raketa. Najveći domet ovog sistema je okruglo 402 kilometra i namena mu je ; uništenje taktičkih balističkih raketa i strateških krstarećih raketa, aviona frontovske avijacije, avion a sa smanjenim radarskim odrazom, aviona za rano upozorenje i kontrolu vazdušnog prostora, aviona za protiv elektronsku borbu i strtateških bombardera, te helikoptera. Razvoj sistema je započeo krajem devedestih godina prošlog veka i u početku su sa razlogom smanjenanja tehnoloških karakteristika u sistem ugradjene mnoge komponente sa tada poslednjih sistema S-300, kao što su naprimer S-300PM i S-300PM2, a naknadno su taktičko tehničke krakteristike poboljšane po svim parametrima; i po zoni dejstva, i po efektivnosti, i po tipu i po količini letećih objekata koji se mogu uništiti. Već u početnom stadijumu testrianja je objavljeno kako su taktičko - tehničke karakteristike S-400 u odnosu na S-300PM2 "Favorit" poboljšane za otprilike 2,5 puta i da je dobijen univerzalni sistem PVO koji može da koristi nekoliko tipova raketa, kako od onih korišćenih na starijim varijantama S-300, tako i onim najnovijim razvijenim upravo za sistem S-400. Sistem koristi 6 vrsta raketa koje odlikuju različite startne mase raketa i domet istih, a uz pomoc navedenih raketa je stvorena efikasna ešalonirana PVO . Visok stepen automatizacije i ugradjene elektronske opreme u S-400 znatno je pojednostavio borbenu primenu sistema, a savremena elementna baza je omogućila značajno skraćenje obuke za operatere i poslugu sistema S-400. Po stupanju na borbeni položaj ovaj sistem je takodje u mogućnosti da uz pomoć svoje ugradjene opreme kontroliše rad i navojenje drugih sistema PVO koji su u masovnoj upotrebi ruske PVO, a reč je o sistemima ; S-300PM, S-300V, Buk-M1/M2, Tor-M1/M2, Pancir-S1, OSA-AK.
    Glavni konstruktor sistema koji je razvijen u "Centralnom konstruktorskom birou Almaz" je A.Lemanski. U kooperaciju prilikom razvoja sistema su uključena vodeća preduzeća vojne industrije Rusije sa ogromnim iskustvom u razvoju raketne tehnike, a pre svih "MKB Fakel" iz Himkija, ,"Naučno tehnički institut za proizvodnju mernih pribora" iz Novosibirska, "Konstruktorski biro za proizvodnju posebne mašinske opreme" iz Sankt Peterburga, kao i mnoga druga preduzeća uključena u ruski vojni - industrijski kompleks.
    Sistem je zvanično uveden u operativnu upotrebu po ukazu predsednika RF 28.04.2007 godine, a prvi operativni divizion prenaoružan sa "četiristotkom" je stupio na borbeno dežurstvo u mestu Elektrostal, Moskovska Oblast.
    SASTAV SISTEMA;
    U osnovnoj varijanti sistema S-400 su zadržani indeksi sistema S-300 koje koriste radarski sistemi i samohodna lansirna orudja, ali su karakteristike istih znatno unapredjene što se odrazilo na daljinu i na tip ciljeva koji su uključeni "na listu" ciljeva po kojima se može dejstovati.
    Sistem borbenog upravljnja 30K6E čine;
    - komandni centar 55K6E. Ural-532301 šasija.
    - panoramski radar 91N6E; fazirana antenska rešetka sa dometom detekcije vazdušnih ciljeva od 600+ kilometara i mogućnošću istovremenog praćenja do 300 ciljeva .MZKT 7930 šasija,
    - samohodna lansirna orudja 5P85TE2 (8 vozila) na šasiji BAZ-64022 kamiona.
    - sektorski višenamenski radar; fazirana antenska rešetka (na nivou baterije) tipa 92N6E,radar ima mogućnost detekcije do 400 kilometara i mogućnost istovremenog praćenja do 36 ciljeva. MZKT-7930 šasija.
    - rakete; 48N6E2/ E3, 48N6DM, 9M96, 9M96M, 48N6DM, 40N6,
    Opciono su u sistem uključeni radari 96L6; fazirana antenska rešetka koji su višenamenski radari za otkrivanje ciljeva na malim, srednjim i velikim udaljenostima. Radar može da otkrije ciljeve na udaljenosti do 400 km,a po visini i do 100 km. Broj istovremeno praćenih ciljeva je 100. MZKT-7930 šasija.
    Prikaži cijeli komentar
  15. +5
    korisnik14450
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    19:18 | 14.10.2016.
    Ova prodaja ima više aspekata jer politička situacija je složena. Najvažniji je naravno pokušaj da se Indija zadrži u ruskoj sferi,gdje je uvijek i bila. Pakistan je uvijek bio američki igrač. Tek je odnedavno prestao to biti ,a Indija se automatski približila SAD-u. Ali daleko od toga da je Indija podložna država bilo kome. Radi se o Velikoj sili i vjerovatno budućoj Super sili. Gospodarski možda pretekne jednog dana ne samo SAD već i Kinu.
    Prikaži cijeli komentar
  16. +13
    Ema
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    18:54 | 14.10.2016.
    @Rimad

    Loše razmišljanje. Rusi SIGURNO znaju šta rade i nisu lakomi na propale dolare. Otkud takva tvrdnja?
    Amerikanci odavno imaju raketne motore koje i danas kupuju od Rusa da bi leteli u svemir. Jedini spas od S400 bi za njih bio da ubede Ruse da im i njih prodaju. Hahahaha!
    Prikaži cijeli komentar
  17. +15
    Bulava
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    18:30 | 14.10.2016.
    Zasigurno im neće isporučiti istu verziju kojom raspolažu već znatno oslabljenu izvoznu verziju. Bar su do sada tako radili kad je osjetljiva vojna tehnologija u pitanju.
    Prikaži cijeli komentar
  18. +9
    Rimad
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    17:54 | 14.10.2016.
    Sigurno nisam ni izdaleka toliko informiran o toj prodaji kao oni koji su donijeli tu odluku, niti sam mjerodavan. Ali zdrav razum mi govori da to nije dobro. Između ostaloga i zato što će SADisti sada imati S-400 za analizu, (kako kaže dark night) ali ne samo zbog toga. Geopolitičke posljedice mogu biti veće od financijske korist/zarade.
    Samo se nadam da ljudi oko Putina znaju što rade. No ako je samo želja za zaradom kojeg dolara, e onda nam se loše piše.
    Prikaži cijeli komentar
  19. +7
    dark night
    pozitivna ocjena
    negativna ocjena
    odgovor na komentar
    17:41 | 14.10.2016.
    Nadam se da ih kupci nece proslijediti prvim brodom za San Diego :)
    Prikaži cijeli komentar
Želite ostaviti komentar? Postanite advance pretplatnik.